U susret novom danu

Nisam ni mislio da ću da prestanem da verujem u zvezde. Njihova pojava često u meni budi onaj osećaj koji pokrene maštu dalje u nedogled. Viđao sam ljude čije su oči u najstrašnijim lažima sijale kao zvezde, opet, iza tog sjaja ostajala je gola duša i tamni zidovi osećanja, gde su gladni vukovi kao čopor neistine harali brdima. Dugo sam u malom "unučetu" tražio zračak istine, taj čarobni napitak koji ti probudi čula i izloži te verovanju da je sve izokrenuto i naopako. Ljudi su čudna sorta, sete se nečega što ne priznaju kao svoju grešku, tek da bi te ranili, ali te iznova okuju u oklope, podare ti mač i spreme za bitku. Ćutimo jer ne vidimo put, ili ga vidimo ali se pretvara u raskrsnicu i nestaje na horizontu. Nema kraja čekanju, na stepeništu koje odlazi duž neba i koje te umori jer je kraj neizvestan.  Beše veliki praznik, rođena Isusa, dan kada bi trebalo da smo svesni svojih grešaka, da ih ispravljamo da opraštamo. Naše je prokletstvo što i kada umiremo, ponosno ponavljamo kardinalne greške jer u genima nosimo inat. Ako bi me, možda, nekad kojim slučajem život odveo u situaciju da moram da biram život ili ponos, izabrao bih drugo, i ako bi nekom silom ponovo mogao da oživim znam da bih tu grešku ponovio. Obraz i čast ispred života kukavice, jedino iz jednog razloga, čovek sam.
Zaključio sam da je vreme faktor koji briše bol. Jedino zato, puštam sve te nove ljude u život, pustim da me povrede jer me plaše te maske koje nose. Hodamo rame uz rame ali ne osećam da su tu, jer ne vrede. Lagao bih ako bih rekao da poznajem savršenog čoveka. Siguran sam da bi bila veća laž ako pomislim da postoji, jer smo svi mi sami po sebi a najviše zbog toga što smo ljudi ostavljeni nesavršenstvu zarad napredka. Očekujem jutro u kapima kiše koja mi i ove januarske noći odaje miris proleća. Dobro jutro mrtva tišino, još jednom sam ti video lice. Čeka me san, žurim...