Inatom protiv duševne boli

Konačno je stala kiša, baš u trenutku kada sam i ja planirao da prestanem da je slušam. Budila me je često noću želja da istrčim i potpuno nag počnem da trčim u nepoznatom pravcu. Čudno je kako snovi umeju da te okrenu a da to i ne osetiš. Nisam pisao nikakve tekstove jedno vreme. Razlog tome nije to da nisam imao šta da kažem, daleko ne, razlog je bio taj da sam ustvari želeo da me zaboravite. Danas, kada gotovo niko ko je pre čitao bilo šta što sam napisao nije ni očekivao da me nađe eto mene. Budi me stari dobri inat.
Šta čovek ima iza sebe a da nije gomila gluposti? Glupo je verovati da je sve sem vazduha vode i hrane bitno, jer nije. Znam mnoge ljude koji su najveće boli zaključavali u špajz i nikada ih nisu pustili napolje. Bol je relativna stvar kada se rodi u čoveku tu ostane i kači se na sve delove života, izvodi se u šetnju, odlazi sa tobom u krevet, popuši sa tobom jutarnju cigaretu, ponekad, pozove u goste svoje verne prijatelje osećaj krivice i nevericu da zabiberi tek rođenu nadu. Premala je soba u kojoj stanuje tvoj mozak za sve te goste. Znam teško je ali pokušaj da bar nekad sebi objasniš šta je to zapravo bol? Bol je kada posečeš prst kuhinjskim nožem ili kada slučajno spustiš ruku na vrelu ringlu to je bol, da li duševni bol može da bude u rangu sa fizičkim? Ne, ne može, jer čoveka boli samo ono što mu nedostaje, a zar nešto što čoveku fali ne treba da u njemu budi želju za potragom a ne za žaljenjem samog sebe. Budimo SRBI dostojni naših predaka. Neka bol bude uništen, koristite INAT po ceni od samo „Oću boli me ono J..“. (Pre upotrebe pažljivo proučite posledice, sa neželjenim reakcijama na pojavu ili osobu koristite toplu reč ili je jednostavno ignorišite)

na početku kraja

Dani jednostavno izmiču. Čovek vidi koliko vreme brzo leti tek kad se okrene za sobom. Danas si neko drugi, juče si bio samo pokšaj ovoga što si danas. Nisi zaboravio da si samo čovek, pun mana i grešaka. Ako si svestan toga, želim ti dobrodošlicu u moj svet.

Sve je ustvari pokušaj, veština opstanka i način da dođeš do pobede. Treba imati cilj, koji bi bio krajnja tačka svakog puta. Ne treba birati sredstva da bi došao do cilja, podržavam, ali smatram da načine ipak treba birati.  90% ljudi ne misli kao ja, verovatno samo zbog toga i pišem ovaj blog, muka mi je iskreno da budem u masi istih mišljenja ili da prihavtim mišljenje nametnuto od strane „istaknutih velikih ljudi“ koji iz interesa rade i planiraju svaki svoj korak gazeći leševe mase u sivoj svakodnevnici života. Budimo skromni. Tražimo samo ono što smo sigurni da želimo da dobijemo. Želje se ostvaruju pa iz tog razloga razmislite još jednom pre no što poželite da „komšiji crkne krava“ o pravim posledicama. Učeni ljudi su skoro oduvek bili mirni i povučeni u svoj svet. Nisu jednostavno nikom naneli zlo, a ti ? Jel si makar jednom poželeo da ubiješ? Ukradeš? Prestaćeš da čitaš ovo što pišem ili ćeš ignorisati onaj osećaj griže savesti u stomaku? Nisi savršen, a nisam ni ja. Moje je prokletstvo što želim da svima otvorim oči, da progledaju. Sad se pitate kako sam ja otvorio oči i od jednom postao tako pametan da mogu da solim pamet svima. Odgovor je prost.  Bio sam štit o koji su se udarali vaši pokušaji da ubijete čoveka u meni, postaosa prost, a prostota je stepenik do savršenstva. Imam najprostija rešenja i razmišljanja, ne želim da komplikujem, to je sve. Budite svoji, jer samo tako možete da izbegnete pakao i otvorite oči.

Do tada, sanjajte savršeni način da ubijete monotoniju. Meni je dosta toga. U malim stvarima rodio sam svoje Sunce, koje ne moram da čekam svakog jutra, ono sija za mene uvek kada to poželim, ono se zove ljubav. Bezuslovna i velika prema neprijateljima i prijateljima njihovim.

Ljudi koje nisam zaboravio

Koliko god sam se trudio da odmaknem, nekako sam uvek bio na početku. Ponekad mi je jednostavno bilo lako da razumem zaborav a ponekada ne. Setim se dragih lica, ljudi, događaja, novog početka, kraja, novih ljubavi, starih pokušaja, promašaja, nevernika, ljubavnika. Sećam se. Da, to možemo, ne košta a nekome produžuje život. Upamtio sam reči jednog mudrog čoveka „Ako se ponovo rodim, biću sjaj tvojih očiju“ ! Analizirajmo. Znao je da će sećanje na njega probuditi sjaj u njoj, ili nekom ko ga se bude setio ali da će totalni zaborav ostati neprimećen, što i jeste suština savršenog. Nenametljivost i prostota. Savršeno dobro poznajem ove lokale i kafane, svuda sam bio bar sto hiljada puta. Nedostaju mi neki ljudi,neka dešavanja. Neću da imenujem, ali će svakako moj opis možda nekome probuditi sećanje na neke drage ljude. Imena su samo kliše, zvao se ti Zdravko,Darko,Marko,Žarko, nije važno. Velika stvar su nadimci, ali o njima nekom drugom prilikom. Prepoznao sam velike ljude koje smatram da ne trebamo da zaboravimo. Par reči o njima.

„Kume, nedostaješ mi. Ne, niko ne plače, gotovo da niko više i ne pamti. Na starom mestu, u staro vreme uz „Voljela me nije ni jedna“ stoji stomaklija. Da, ukidaju proizvodnju ove rakije, niko ne zna razlog, niko sem mene. Meni je dovoljno da verujem da je ukidaju čuvši da njenog najvećeg uživaoca nema. Čudno je to. Verujem da ćeš od nekud da se pojaviš i pokažeš palcem i kažiprstom simbolično „Jednu malu“. Da ne davim, počivaj u miru, nisam te zaboravio.“

Od velikih ljudi, obično se opraštaju dugim i glupim govorima. Neke pamte po događajima za koje ih vežu a neke po velikom srcu. Poznavao sam jednog sa velikim srcem prgave naravi. Mogao bih još i da kažem „Brate moj, upoznao sam te na kraju jedne velike priče, nije ni trebalo da mi objašnjavaš rečima, umeo sam da vidim u tvom pogledu i idejama koliko si zapravo veliki čovek i koliko veliki duh i optimizam beše zarobljeni u tesnoj ljušturi čoveka. Sada si slobodan. Počivaj u miru“.

Sećanjima otvaramo put u besmrtnost, jer se samo ako se sećamo nečega kada ga više ne bude ga činimo besmrtnim. U mom umu nema mesta za zaborav, i kada takav talas naiđe ja samo spustim roletne.

Bes, u pr(a)vom licu

Zbog čega uvek kada poverujem da je neko iskren utvrdim ono drugo ? To je zato jer previše verujem ljudima. Lako, naizgled previše lako pomislim da je neko ok, i da možda mogu da mu verujem, nastane haos u osećanjima jer ti ljudi zapravo kriju mnogo mračnije tajne od onih za koje nisam ni verovao da su moguće, u svesti normalnog čoveka.
U čijim očima sam "veliki" ako nekoga ponizim ili se bar trudim da to uradim? Zbog čega se ponašam kao najgora ljiga a ne moram da budem takav? Zbog čega slepo verujem u sopstvena pogrešna ubeđenja ne prihvatam ničije mišljenje i kuražim se bez razloga ? Ovo su pitanja koja nekim ljudima preporučujem. Kada sebi postaviš ovakvo pitanje i saznaš odgovor blizu si da ljušturu u kojoj si odbaciš i ponovo postaneš čovek. Nažalost, mnogo vas me je razočaralo, ali sam srećan što napokon znam ko je na šta spreman.
Ovim blogom, i ovim tekstom, ne dodirujem nikakvu temu do ličnog zadovoljstva da svima kažem sve. Samo iz tog razloga i postoji. Za razliku od nekih ja sve govorim u lice. Izneću neka svoja mišljenja. ovo sam zapisao pre par dana.
"Izvini, nisam znao da je suvišno to što sam smatrao da si pametna osoba i da sa tobom mogu da razgovaram o svemu. To, što misliš, da ti se nisam javljao pre nego što smo se upoznali bolje je samo taj razlog zbog koga sada nikada više i neću da ti se javim. Čuo sam da te ne zanima to što ja pišem, i da iz kulture klimaš glavom i vičeš da,da,da. Ne moraš to da radiš, ne volim kad me ljudi lažu. Još jednom ti dugujem izvinjenje na vremenu koje sam ti oduzeo. Izvini."

Kako objasniti ovo? Vrlo prosto, nikada nisam ni voleo da lažem ljude. Neki jednostavno podcenjuju to što sam dobar i svima mislim dobro. Tako npr jednostavno me zabole ko će šta i kada da mi kaže ako me sretne na ulici. Ostaću privržen sebi i svojim idealima. Jedan novi ja, zaživeće, jer stari ja nije imao budućnosti u sivom gradu. Žao mi je što sam verovao u sve vas i da ova mala sredina može svoju sivu da oboji, priznajem pogrešio sam. Nisam ni sanjao da ljudi više vole da se mrze međusobno nego da sarađuju. Shvatio sam sve na kraju, koliko god se budio tako je, nekim ljudima jednostavno ništa nije preče od poniženja drugih da bi sami po sebi bili "veliki".
"Ostanite "veliki", budite ono što želite. U mojoj glavi je odavno proleće pa me vaša fizička zima i ne dotiče. Budite samo VELIKA SLOVA KADA JE CAPS LOCK UKLJUČEN, jer u mom svetu, samo tako možete da budete "VELIKI".
 

Još jedan uzaludan dan života

U stanu je zamirisala kafa, ona prva jutarnja koja služi da bi razmislio o svemu. Ta kafa pusti misli kao ptice kroz prozor realnosti. Dobro jutro čujem na radiju ali me i dalje plaši zvuk koji najavljuje vesti. Isključujem se iz svega na trenutak, ponovo zamišljam idealni svet, svet bez mene i tebe, svet koji nismo spremni da doživimo. Trudim se, najiskrenije da monotoniju koja me stiska svedem na minimum ali se ispostavi da ona svaki moj dan svede na uzaludno potrošen i prazan. Živimo u zamišljenom lavirintu koji nam širokim rukama nudi zapad. Često mislim o ljudima koji su potražili svoje "parče hleba" daleko od rodne grude. Kako im je ? Postavim sebi sto puta na dan to pitanje. Vratim se i ja umoran sa posla ali me dočeka banda mojih najdražih i vrati osmeh na lice, ali, ko dočeka njih? Jednom, kada pustimo sivu u život ona otera sve boje i nastaje emotivna zima, praznina i bol. Dani budu prazni i uzaludni ali opet na neki način drugačiji. Razlikujem nijanse sive na meni znan način, mrzim isto tako ali ih na posletku i volim. Čine me nepobedivim divom na papiru ne pitajući za moje fizičke predispozicije. Pokušavam da dane koji su isti kao iz kopir mašine menjam ali mi ne dozvoljavaju robo-ljudi koji imaju svoj cilj i koji uporno unose monotoniju u ulice. Mrzim konstantno isto i prazno, nije mi merak, ne dozvoljavam da mi duša diše. Trenutak kada sam svoj je prva jutarnja kafa, jer moje ptice nesmetano odu, vrate se i daju mi snage. Poljubim nebo pogledom, ali jedan poljubac ne čini romansu, više je onih koji ga odgurnu od nas. Sebi često budemo dovoljni za gluposti ali zaboravljamo na Boga, koji sve gleda i ćuti, jer ga ne prepoznajemo. Umirem sa svakim zalaskom Sunca, tada u meni umiru svi dnevni pokušaji za boljim i dođe noć, koju čuvam od budnih. Znam da posle nje imam dovoljno vremena da se rodim sa Suncem i pustim ptice da pokrenu moj svet.

U susret novom danu

Nisam ni mislio da ću da prestanem da verujem u zvezde. Njihova pojava često u meni budi onaj osećaj koji pokrene maštu dalje u nedogled. Viđao sam ljude čije su oči u najstrašnijim lažima sijale kao zvezde, opet, iza tog sjaja ostajala je gola duša i tamni zidovi osećanja, gde su gladni vukovi kao čopor neistine harali brdima. Dugo sam u malom "unučetu" tražio zračak istine, taj čarobni napitak koji ti probudi čula i izloži te verovanju da je sve izokrenuto i naopako. Ljudi su čudna sorta, sete se nečega što ne priznaju kao svoju grešku, tek da bi te ranili, ali te iznova okuju u oklope, podare ti mač i spreme za bitku. Ćutimo jer ne vidimo put, ili ga vidimo ali se pretvara u raskrsnicu i nestaje na horizontu. Nema kraja čekanju, na stepeništu koje odlazi duž neba i koje te umori jer je kraj neizvestan.  Beše veliki praznik, rođena Isusa, dan kada bi trebalo da smo svesni svojih grešaka, da ih ispravljamo da opraštamo. Naše je prokletstvo što i kada umiremo, ponosno ponavljamo kardinalne greške jer u genima nosimo inat. Ako bi me, možda, nekad kojim slučajem život odveo u situaciju da moram da biram život ili ponos, izabrao bih drugo, i ako bi nekom silom ponovo mogao da oživim znam da bih tu grešku ponovio. Obraz i čast ispred života kukavice, jedino iz jednog razloga, čovek sam.
Zaključio sam da je vreme faktor koji briše bol. Jedino zato, puštam sve te nove ljude u život, pustim da me povrede jer me plaše te maske koje nose. Hodamo rame uz rame ali ne osećam da su tu, jer ne vrede. Lagao bih ako bih rekao da poznajem savršenog čoveka. Siguran sam da bi bila veća laž ako pomislim da postoji, jer smo svi mi sami po sebi a najviše zbog toga što smo ljudi ostavljeni nesavršenstvu zarad napredka. Očekujem jutro u kapima kiše koja mi i ove januarske noći odaje miris proleća. Dobro jutro mrtva tišino, još jednom sam ti video lice. Čeka me san, žurim...